:)


    Biografija Branka Radicevica

    Delite
    avatar
    Angel
    Urednik zanimljivosti
    Urednik zanimljivosti

    Broj poruka : 4464
    Datum upisa : 04.04.2008

    Biografija Branka Radicevica

    Počalji od Angel taj Čet Avg 28, 2008 5:28 pm

    Branko Radicevic bio je po rodjenju Brodjanin i Slavonac a po detinjstvu i mladosti Zemunac i Sremac. Otac mu je bio u Brodu carinski cinovnik i tu se Branko 18. marta 1824 rodio. Godine 1830 premesten je pak Todor Radicevic iz Broda u Zemun. Sa sobom je doveo i Branka, koji je tada tek sest godina imao.I tu u Zemunu proveo je Branko najlepse svoje doba. Ono detinjstvo u kom se ne zna ni za brige, ni za nevolje, u kome se skace i trci, zivi u vetar i ne misli na svet. U tom dobu posao je oktobra 1830. godine u osnovnu skole, koje je prota zemunski Jeftimije Ivanovic vrlo digao i u srpskom duhu drzao, a Vasilije Vasiljevic nadairao, U ovod dobu poceo se Vasiljevic za ”jotu” zagrevati, koja je bila najveci greh protiv dotasnjeg pravopisa. Branko je isao u skolu ne znajuci da u Zemun Vuk Stefanovic cesto dolazi, tu kod Vasilija Vasiljevica rucava,da je poceo kupiti narodne pesme i 1818, izdao recnik srpskog jezika. Mozda mu je koji put u oci upao sakati covek sa crvenim fesom, kome je drugu nogu stula zamenjivala. Branko je u to doba bio 7-8 godina star a Vuku je bilo oko 45.

    Starima i konzervativnim zemuncima se on nije dopadao. Hteo je ”rusiti” pravoslavije i debelo ”jer” i uvadjati neku jotu. Ali kolonija jotovaca bivala je sve veca. Vasa Vasiljevic ugledan trgvac, radio je na njenom sirenju i sa zemunskom Kosavom osecao e neki dah novog vremena i tanki miris ”jote”.

    U ovome prelomu proveo je Branko Radicevic u Zemunu, ne imajuci ni pojma cemu se ljudi bore i kakve se ideje u mestu i narodu sire. Jota je bila u skoli zabranjena i tesko ucitelju, koji bi se usudio da na crnu tablu napise ”jotu” i djacima kaze, da taj kratki rec, ta velika ”zapjati” znaci pocetak novog doba u knjizevnosti, rekao bi covek u zivotu srposkog naroda. U jednoj satnici, koju u pocetku nije niko ozbiljno uzimao, lezala je klica velike ideje, preporodjaja knjizevnosti, tako reci svetskog dogadjaja. Srpski narod pocinje prvi put gubiti pamcenje. Od Kosova je sve tubio a nista nije zaboravljao, ali je u doba Branka u Zemunu, poceo zaboravljati stari rusko-slovenski jezik i pravopis i uvidjati svoj jezik i knjizevnost-da ga svi razumu.

    Sve se to u Zemunu zbivalo, kada je carinski sluzbenik Todor radicevic u zemunski ”kontumac” (danasnji varoski perivoj pred gimnazijom) pregledao robu sa Balkana i odmerivao carinske takse a u Nikolajevskoj skoli njegov sin Aleksa, kasnije Branko, u skamijama slusao kako ucitelj predaje predmete i trazi priliku da rasejane djake kazniti moze. Prut i batine bile su u to doba pedagoska sredstva, da se bolje pamti.

    U srpskim,nemackim skolama zemunskim proveo je Branko punih pet godina (1830-1835) i naucio toliko da je otac njegov mgao pomisljati da ga u gimnaziju posalje. Od Zemuna pa do Karlovaca, gde je bilo gimnazije, moglo se za jedan dan stici kolima. Mogao je u Karlovce dolaziti i Branka nadzirati, koje je bez matere i slabunjav bio. Ruza,mati Brankova bila je 1. Aprila 1833 umrla, a od ovog doba bio je, tako reci,sam sebi ostavavljen.. Otac u sluzbi a mati u grobu.Pune dve i po godine bila je kuca Todora radicevica prazna, dok najposle i Branko iz Zemuna ne ode. To je bilo pocetkom 1835. Kada je prvi gimnazijski razred podje. I od ovog doba pa do Jula 1841 ostade Branko u Karlovcima, provodjajuci ferije u Zemunu. Potonje godine svrsi sesti razred i vrati se u Zemun, u kome duze istade. Na licu mu se pokazivalo bledilo i telesna slabost kao da je oca u brigu bacilo. Po savetu lecnika (mozda dr. Djordja Pantelica koji je u varosi fizik bio), resi se Todor Radicevic da Aleksu ne salje u VII razred, nego da ga ostavi da se godinu dana odmara. To je bilo od Juna 1841, godine do oktobra 1842. Zimu,prolece I leto ove godine proveo je Branko u Zemunu u odmoru, zauzet oko toga da se oporavi,osnazi I za tezi rad koji je predstojao spremi. Dobar zrak, kupanje u Dunavu, snazna jela I slatka sremska grozdja kao da se slabackom djaku pomogli.

    U tome Todor Radicevic bude sluzbeno premesten u Temisvar I Branko morade sa ocem. U Karlovcima u ostalom i nije bili VII i VIII razreda. Tu u Temisvaru svrsi Branko sedmu i osmu gimnaziju, ili kako se onda govorili filozofiju (1843-1841).

    Zatim ode u Bec i stade slusati prava, ali ih ne zavrsi.Proveo je tri godine na pravnom fakultetu ali sto je vise slusa, prava su mu se sve manje dopadala. Godine 1847. raskrsti sa pravima. U tom nastade onaj veliki narodni pokret koji 1848, izvrze u revoluciju. Skole budu pozatvarane i Brano se vrati kuci. Dodje u Karlovce a zatim u Zemun. I u jednom i u drugom mestu imao je prijatelja i skolskih drugova. Narocito ga je Zemun sa svojim velicanstvenim polozajem i blizinom Beograda privlacio. U Zemunu je bio poznata i mila osoba. Prosle godine (1847) stampao je on u becu prvu knjigu svojih pesama, dotle nepoznatim i slatkim jezikom. To je bio onaj jezik za koji se Vuk u Zemunu borio, kada je Branko u osnovnim skolama sedeo, a knjiga je bila stampana ovom ”jotom” od koje su se konzervativni ljudi uzasavali. Madjarska revolucija, narodni jezik,jota, Vuk i t. d. - svako je za seb bilo prevrat i gle, sad je poceo i Branko sluziti se tim odvratnim stvarima. Kud ce to odvesti?

    U tom puce glas da je general Djura Danicic dobio bitku. Napisao je knjigu pod naslovom “Rat za srpski jezik”, kojom debelo jer I Hadzi-Svetic do noge bubu potuceni. Nova era nastupi, narodi se umirise i sve podje svojim starim redom.

    Cudna je sudbina htela, da Branko i Vuk u Zemunu zajedno zive ne poznavajuci jedan drugog, da se kasnije poznadu i svaki u svom zapru srp. knjizevnosti nov pravac dade. Branko je u Becu bio cest gost Vukov a sa njime i Djurom Danicicem udarao temelje nove knjizevnosti. Mozda je bilo cestih razgovora i o Zemunu i o svom detinjskom dobu Brankovom i nevoljama Vukovim. U Zemunu je saranjena i mati Brankova kao i mati Todora Radicevica. Zna se gde su im grobovi. Na kamenima zapisana su imena. Ali do danas nije nista ucinjeno, da se kosti Ruzine prenesu na bolje mesto. I u zemunskom parku trebalo bi se Branka setiti. Carinski cinovnici ziveli su i stanovali onda u ”kontumacu” malom predgradju, zatvorenom zidovima. Tu je sva roba sa istoka istovarivana i po propisu neko vreme stajala. U tom prostoru proveo je Branko pet godina detinjstva,a u Vukovom zivotu videsmo kakve je pogrde on o istip prostorijama od Milosevih agenata bas u doba Brankova bavljenja u istima slusao. Vuka na jednom delu kontumaca pogrdjuju prijatelji Milosevi a na drugom Branko, decak od osam i po godina zauzet igranjem ili skolskim knjigama. Ali je Branko napustio i jedni i drugo i dosao do ”parlamentarije”, primamljen vikom i larmom, da vidi, kako ovog hromog coveka sa fesom na glavi svakojakoim imenima nepoznati ljudi nazivaju. To bi se moglo nazvati . Vuk i Branko u zemunskom kontumacu 1832. godine.


    _________________



    najbolji forum od swih! :)
    avatar
    Angel
    Urednik zanimljivosti
    Urednik zanimljivosti

    Broj poruka : 4464
    Datum upisa : 04.04.2008

    Re: Biografija Branka Radicevica

    Počalji od Angel taj Čet Avg 28, 2008 5:30 pm

    Devojka na studencu


    Kad sam sinoć ovde bila
    I vodice zaitila,
    Dođe momče crna oka
    Na konjiću laka skoka,
    Pozdravi me, zborit ode:
    "Dajde, sele, malo vode!"
    Ove reči - slatke strele -
    Minuše mi grudi bele -
    Skoči' mlada, njemu stigo'
    Digo' krčag, ruku digo'
    Ruka drkta... krčag dole...
    Ode na dve na tri pole.
    Još od njega leže crepi,
    Ali de je onaj lepi?
    Kad bi sada opet došo,
    Ma i ovaj drugi pošo!


    Đački rastanak

    . . . . . . . . . . . . . . . .
    . . . . . . . . . . . . . . . .
    Oj, Karlovci, mesto moje drago!
    K'o detence došao sam amo;
    Igra beše jedino mi blago;
    Slatko zvah ja med i smokvu samo.
    Dete malo - goluždravo tiče -
    Dođe tiče, pa se tu naviče;
    Ovde, ovde, gde krioce malo
    Prvi put se sretno ogledalo;
    Iz početka, od grane do grane,
    Od drveta jednog do drugoga,
    Dok je smelo setiti se strane,
    Setiti se neba visokoga,
    Dok je moglo krila svoja laka
    Nebu dići tamo pod oblaka!
    Pod nebo se dig'o ptić i sada;
    Al' veseo nije k'o nekada!
    Gleda dole, reku, vrelo, luga,
    Drva, žbune, gore i vrleti,
    Pa mu s' čine do toliko druga,
    Do toliko uspomena sveti',
    S kima dane prelepo probavi,
    Pa ih sada mora da ostavi.
    Teško mu se, teško rastaviti;
    Ali šta će, kada mora biti!
    Za njih srce njemu mlado tuče,
    Ali nešto na daleko vuče...
    . . . . . . . . . . . . . .
    . . . . . . . . . . . . . .
    Vinogradi, zbogom umiljati,
    Zbogom grožđe, - neću te ja brati!
    Ao, berbo, tebe žalim kletu!
    Ta šta lepše od tebe na svetu?
    Ko tebeka nikad ne video,
    Šta je jošte sirotan video?
    Ao, braćo, amo u to doba,
    Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba!
    Zora zori, sve poustajalo,
    Pa s' uz brdo veselo nagnalo;
    Svirac svira, puške popucuju,
    Mome poju, momci podvikuju -
    Jošte malo - eto vinograda.
    Gledaj sada ubavoga rada:
    Beri, nosi, čas dole čas gore;
    Momci klikću, a pesme se ore:
    "Živo, živo!" jedan drugog kori;
    Živo s' radi, al' niko s'ne mori.
    Gledni samo, posle uje svake,
    Gledni, brate, one noge lake!
    Ta tek što se svirac čuje
    Već u kolu s' podskakuje.
    Kolo, kolo, svirac svira,
    Noga zemlju ne dodira;
    "Sitno, brate, ijujuju!"
    Momci čili podvikuju;
    "Svirac svira,
    ne da mira,
    A još više devojčice,
    Njine oči i nožice!
    Dede, brate, ijujuj,
    De, poskoči, ne luduj!
    Ko bi jako momak bio,
    Pa se ne bi pomamio!
    Ao, sele bosonoga,
    Zla ti maja do zla Boga -
    Ne dala ti čarapica,
    Ni laganih papučica,
    Da učiniš klepa klapa -
    Za tobome, dušo, skapa'!
    Oho, sele vita stasa,
    Drž' se braći oko pasa!
    Kolovođa kolo vija,
    Kolo leti, znoj probija -
    Al' u tvoji' nedri tude
    Okle snega do dve grude?
    Čudo, sele, divno čudo,
    Ala bih se mlađan grud'o!"...
    Kolo, kolo, naša dika,
    Puška puca, cika, cika,
    Pa sve tako, pucaj, beri,
    Pevaj, igraj, do večeri.
    A kad sunce veće seda,
    Besna momčad još se ne da;
    Ide kući, podvikuje,
    Puni puške, popucuje,
    Svirac svira, moma poje:
    "Kolovođo, zlato moje!"...
    Pa u krčmu, te do zore,
    Kolo igra, pesme s' ore;
    A u zoru s' zajuhuče,
    Udri opet ka' i juče.
    Zbogom pesme, zbogom kolo,
    Zbogom momci naokolo,
    Zbogom kito moma mladi',
    Zbogom grozde, zbogom vinogradi!
    . . . . . . . . . . . . . . . . .
    . . . . . . . . . . . . . . . . .
    Sunce jarko zašlo već odavna;
    Ot'š'o danak, došla nojca tavna.
    Mome platno davno pokupile,
    Pa s' odavde mene izgubile.
    Sve mi milo nojca rasplašila;
    Što ne mogla, u tamu zavila...
    Al' opet čini se meneka
    Kao bela da zorica zori:
    Tice poju, gore stoji jeka,
    A kraj mene potočić žubori.
    Ja se šetam, družina sa mnome.
    Mi idemo Stražilovu tome.
    Pod nogama ona rosna trava,
    A sa strane brda mirisava,
    A ovde se potok pošalio,
    Pa nam puta mladim preprečio;
    Preko njega skačemo lagani,
    I evo nas na drugojzi strani.
    A odavde sve još ubavije -
    Kako samo dolina se vije!
    Kako gora podigla se gusta!
    A po gori sva ta lipa pusta!
    Lipa cveta, cvetići mirišu,
    A uz miris vetrići uzdišu;
    A uz vetrić kosi poklikuju;
    Uz kosove braća podvikuju:
    "Ao, danče , ala si mi beo!
    Još bih dugo gledati te hteo!
    Al' kad mi se veče smrći mora,
    Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora!
    Tu nek mi se hladna kopa raka,
    Tu će meni zemlja biti laka"...
    Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
    Mlogi te je u zvezdice kov'o;
    Mlogi reče: Ao rajska sliko!" -
    Al' ko ja te rad ne im'o niko!
    . . . . . . . . . . . . . . .
    . . . . . . . . . . . . . . .
    . . . . . . . . . . . . . . .
    . . . . . . . . . . . . . . .
    Tambur, tambur, sitna tamburice -
    Udri, pobro, u sićane žice!
    Danas ima, a sutra nas nema,
    Hajd' u kolo, ko će tu da drema...
    Kolo, kolo,
    Naokolo,
    Vilovito,
    Plahovito,
    Napleteno,
    Navezeno,
    Okićeno,
    Začinjeno -
    Brže, braćo, amo, amo,
    Da se skupa poigramo!
    Srbijanče, ognju zivi,
    Ko se tebi još ne divi!
    Hrvaćane, ne od lane,
    Od uvek si ti bez mane!
    Oj Bosanče, stara slavo,
    Tvrdo srce, tvrda glavo,
    Tvrd si kao kremen kamen
    Gde stanuje živi plamen!
    Ao, Ero, tvrda vero,
    Ko je tebe jošte ter'o?
    Ti si ka'no hitra munja,
    što nikada ne pokunja.
    Ao, Sremče, gujo ljuta,
    Svaki junak po sto puta!
    Crnogorče, care mali,
    Ko te ovde još ne hvali?
    Mačem biješ, mačem sečeš,
    Mačem sebi blago tečeš:
    Blago - Turska glava suva,
    Kroz nju vetar gorski duva!
    Oj sokole Dalmatinče,
    Divna mora divni sinče!
    Oj ti krasni Dubrovčane,
    Naš i danas beli dane,
    Ta se pesma iz starine,
    Puna slave i miline!
    Oj Slavonče tanani!
    Banaćane lagani!
    Oj Bačvani zdravo, zdravo,
    Ko j'u pesmi veći đavo!
    I vi drugi duž Dunava,
    I vi drugi gde je Drava,
    I vi drugi, tamo, amo,
    Amo da se poigramo!
    Hvatite se kola toga,
    Od višnjega je ono Boga!
    . . . . . . . . . . . .
    . . . . . . . . . . . .



    Kad mlidijah umreti

    Lisje žuti veće po drveću,
    Lisje žuti dole veće pada;
    Zelenoga više ja nikada
    Videt neću!
    Glava klonu, lice potavnilo,
    Bolovanje oko mi popilo,
    Ruka lomna, telo izmoždeno,
    A kleca mi slabačko koleno!
    Dođe doba da idem u groba.
    Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
    Zbogom zoro, zbogom beli danče!
    Zbogom svete, nekadašnji raju, -
    Ja sad moram drugom ići kraju!
    O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
    Još bih gledo tvoje sunce jarko,
    Slušo groma, slušao oluju,
    Čudio se tvojemu slavuju,
    Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
    Mog života vir je na uviru!
    O, pesme moje, jadna siročadi,
    Deco mila mojih leta mladi'!
    Htedoh dugu da sa neba svučem,
    Dugom šarnom da sve vas obučem,
    Da nakitim sjajnim zvezdama,
    Da obasjam sunčanim lučama...
    Duga bila, pa se izgubila,
    Zvezde sjale, pa su i presjale,
    A sunašce ono ogrejalo,
    I ono je sa neba mi palo!
    Sve nestade što vam dati spravlja -
    U traljama otac vas ostavlja.



    Ukor

    Gde si dušo, gde si hrano!
    Gde si, danče mio?
    Gde si, sunce ogrejano?
    Gde si dosad bio?
    Ta sinoć se tebi mlada
    Baš zacelo nada'!
    Sunce zađe - pade tama -
    A ja ostah sama!
    Ala ljubiš, moje lane,
    Ala grliš slavno!
    Grli, ljubi, dok ne svane -
    Ta već nesi davno!
    Već nedelja dana prođe
    Kako mi ne dođe!...
    Jao zlato, tako t' Boga,
    Ta kako si moga'?!


    _________________



    najbolji forum od swih! :)

      Sada je Ned Dec 17, 2017 6:55 pm