:)


    Azra-biografija

    Delite
    avatar
    smile_girl
    VIP clan
    VIP clan

    Broj poruka : 5052
    Godina : 24
    Lokacija : Gde snovi prelaze granicu...
    Datum upisa : 13.07.2008

    Azra-biografija

    Počalji od smile_girl taj Sre Avg 20, 2008 3:33 pm

    Azra - Biografija

    Kontroverzni
    autor i jedan od najvećih mističara rock scene Branimir Džoni Štulić je
    rođen 11. aprila 1953. godine u Skopju. Otac mu je bio vojno lice tako
    da su seljakanja bila neizbežna popratna pojava profesije. Ključne
    godine odrastanja i afirmacije proveo je u Zagrebu, gde je studirao na
    Filozofskom fakultetu. U početku karijere često je nastupao sam, sa
    akustičnom gitarom i to pretežno po žurkama gde je izvodio svoje, ali i
    tuđe pesme raznih žanrova. U to vreme napisao je dobar deo pesama koje
    su se kasnije našle na ranim albumima Azre.

    Prva grupa koju je
    osnovao se zvala Balkan Sevdah Bend. Činili su je dugokosi momci sa
    akustičnim gitarama i jedna pevačica. Svirali su sve, od Džonijevih
    pesama, preko sevdalinki, narodnjaka, do The Beatles. Vremenom se bend
    sve više okreće rocku, i kroz njega je prošlo mnogo muzičara.

    Januara
    1977. godine Džoni je odlučio da promeni naziv grupe u Azra. Ime je
    odabrano po pesmi Hajnriha Hajnea, a Azra znači devica. I pod novim
    imenom su česte promene u grupi tako da sezone '77. i '78. godine
    nastupa sa Jurom Stublićem, Jurijem Novoselićem, Marinom Pelajićem i
    Mladenom Juričićem. Jura i Džoni, kao dve jake autorske ličnosti, nisu
    mogli dugo da izdrže pod istim krovom, pa se čitava ekipa odvaja od
    Džonija i formira sastav Film. U to vreme Džoni postaje član Parnog
    valjka, ali ni ta kombinacija nije dugo potrajala, samo dve nedelje.
    Rezultati druženja su ostali zabeleženi na albumima Parnog valjka jer
    je Husein Hasanefendić Hus, lider grupe, imao običaj da obrađuje
    Džonijeve pesme. Tako su i nastale verzije "Jablan" i "Kad Miki kaže da
    se boji".

    Vrativši se ideji Azre, Džoni za stalnog saradnika
    prihvata bubnjara Borisa Lajnera koji je u to vreme svirao sa grupom
    Haustor. Dugo su tražili adekvatnog basistu, tako da su se za prvi
    intervju slikali sa psom. Valjda da bi izgledali kao trio. Njih dvojica
    su snimili prvi singl sa pesmama "Balkan" i "A šta da radim". U studiju
    su im pomogli Zlatko Mikšić Fuma, basista Parnog valjka, prateće vokale
    pevao je Mladen Juričić, gitarista Filma, Husein Hasanefendić je svirao
    gitaru i obavio produkciju, a električnu violinu je svirao izvesni
    Relja. Debi singl pokreće prve pozitivne kritike. Pesma "Balkan" koju
    je Džoni napisao po povratku iz vojske, 1974. godine nosi u sebi
    sublimirane glavne odrednice njegovog autorskog senzibiliteta.
    Originalni tekst pesme vukao je na sevdah, ali ga je Džoni pod uticajem
    punka i novog talasa izmenio. Na te promene dosta je uticao prvi nastup
    Pankrta u Zagrebu. Azri se uskoro pridružio basista Mišo Hrnjak. Trio
    koji je snimio ključne ploče Azre bio je formiran. Džoni je nastavio sa
    svojom idejom partizanskog proboja, tako da je grupa tokom leta svirala
    po trgovima na moru kaleći se u direktnim kontaktima sa slučajnom ili
    namernom publikom.

    Debi album snimaju u proleće 1980. godine a
    za producenta je odabran veteran Drago Mlinarec jer je Hus bio zauzet.
    Rezultat je u producentskom smislu bio mršav jer im se nisu podudarali
    senzibiliteti. Ipak, pesmama to nije mnogo naudilo pa se ta ploča
    smatra jednim od najjačih debija u YU rocku. Tokom dvanaest numera
    Džoni demonstrira praštave gitare, uticaj belog reggae zvuka (kao The
    Police u to vreme), uzvikujuće, gotovo bolno pevanje i tekstove sa
    temama koje dotadašnja scena nije poznavala. Ipak, shodno vremenu,
    Džoni je izbegao da snimi pesme sa jačim političkim temama,
    ostavljajući ih za sledeći album. Na debiju se našlo dosta ljubavnih
    pesama i čitava ploča je posvećena devojci Graciji, kojoj je napisao i
    upečatljivu, gotovo nervoznu baladu "Gracija". Kada je debi album
    stigao u prodavnice, publika je već uveliko znala sve pesme, tako da je
    na koncertima grupa odlično prolazila.

    Dobar prijem prvog albuma
    otvorio je Azri vrata Jugotona i Džoni je krenuo sa prekrajanjem i
    dopunjavanjem pesama koje je ranije napisao, a velikom brzinom je
    pravio i nove. Džoni je već u to vreme ispoljio svoj naglašen
    individualizam, tako da je odbio da svira na predstavljanju zagrebačkih
    grupa u Domu omladine, organizovanih u paketu pod nazivom "Pozdrav iz
    Zagreba" januara 1981. godine. Nekoliko nedelja kasnije došli su u
    Beograd i tokom tri dana sa pet koncerata trijumfovali su u SKC-u.

    Sledeći
    potez bio je singl sa pesmom "Lijepe žene prolaze kroz grad" otpevanom
    delimično u slengu. Ploču je producirao Hus, odsvirao je i solo na
    gitari u maniru britanske blues scene. Na B-strani našao se
    instrumental "Suzy F." za koji je Džoni imao tri verzije teksta, ali su
    odbačene jer je zvučalo "Kao da pjeva Aco Stojković na ljetnjoj bašti
    1938. sa leptir mašnom" (citat Džonija).

    Singl je ujedno bio
    najava za dupli album "Sunčana strana ulice". Producirao ga je sam
    Džoni što će kasnije redovno činiti. Među dvadeset četiri pesme uvrstio
    je neke iz najranijeg perioda. Ploču otvara vinjeta "041" kao uvod u
    priče koje slede. U ljubavnim pesmama "Ne reci mi dvaput", "Između
    nas", "Gospodar samoće", "Sunčana strana ulice", Džoni je nežan,
    muzički se oslanja na akustiku i novouvedene duvačke instrumente.
    Suprotno tome, političke pesme gotovo nekontrolisano su pokuljale. Od
    gorke "Užas je moja furka", preko tada aktuelnih "Poljska u mom srcu",
    "Kurvini sinovi", "Uvijek ista priča", Džoni je progovorio o temama o
    kojima se ustručavao da peva na debiju. Jugoton je jedino insistirao da
    se uz tekst pesme "Kurvini sinovi" dopiše da je upućena "imperijalizmu
    i hegemoniji", ma šta to značilo. Na ploči se prvi put našao jedan
    tekst koji nije Džonijev. Reč je o "Pit, i to je Amerika" koji je
    napisao Mile Rupčić za istoimenu monodramu. Jedna od najsnažnijih
    pesama je "Odlazak u noć" gde je u uobičajeno kabastoj verbalnoj formi
    Džoni opisao svoju urbanu paranoju. Radeći na albumu, trojka se
    homogenizovala, a veću pevačku ulogu dobili su i drugi članovi. Mišo
    Hrnjak je otpevao "Kad Miki kaže da se boji", a Lajner je bio podrška u
    pratećim vokalima. Na snimanju su gostovali: Miroslav Sedak Benčić,
    saksofon, Franjo Vlahović, truba i trombon, Nikola Šantro, trombon i
    Mladen Juričić, usna harmonika.

    Posle turneje po Jugoslaviji,
    koja je trajala tokom leta i jeseni, Azra je u zagrebačkom klubu
    Kulušić oktobra 1981. godine održala sedam koncerata koji su snimani za
    trostruki živi album "Ravno do dna". Tih večeri definitivno su
    potvrdili status predvodnika. Džoni se na tim višečasovnim nastupima
    gotovo nije obraćao publici. Povremeno je u žaru svirke šutirao
    pojačala i tvrdoglavo je odbijao da izađe na bis. Snimak sa koncerta
    održanog 21. oktobra objavljen je na živom albumu marta sledeće godine.
    Ostvarivši želju da ponovo snimi neke stare pesme za koje je smatrao da
    su u studiju upropašćene, bazirao je program na tom materijalu. Ipak,
    predstavljene su i nove pesme: "Rođen da budem šonjo", "Nedjeljni
    komentar" (sa uputstvom da je posvećena lokalnim bogovima), "Prokleto
    ljut" i druge. Uoči izlaska ploče, Azra je održala sedam rasprodatih
    koncerata u beogradskom SKC-u. Tada je već izlazio na bis. Jedne večeri
    im se priključio Vlatko Stefanovski u pesmama "Balkan", "Lijepe žene
    prolaze kroz grad" i "Obrati pažnju na posljednju stvar". Publika ih je
    zvala opet, pa su na binu izašli svi članovi grupe Leb i sol sa
    Džonijem i zapržili "Slow Down" Claptona. Na živoj ploči je Azra
    reprezentativno predstavljena i prosto neverovatno deluje da su mesec
    dana uoči beogradskih nastupa bili na ivici raspada. Naime, pred
    koncert u Ljubljani došlo je do svađe pa je na bini Džoni razlupao
    gitaru i pojačalo. Sukob je brzo izglađen i oni su nastavili dalje.

    Sledeći,
    dupli album "Filigranski pločnici" izlazi već juna iste godine. Na
    njemu su politički komentari još direktniji. "Tko to tamo pjeva"
    upućena je drugu Titu, "68" propalim revolucionarima, "Pavel"
    romantičnim revolucionarima, "Gorki okus" političkim prognanicima,
    tačnije nastala je povodom zabrane zbirke pesama "Vunena vremena" i
    hajke na autora Gojka Đoga. Ploča sadrži i ljubavne pesme "Volim te kad
    pričaš", "Kao ti i ja", "Ne prodajem nasmiješenog psa" u kojoj peva
    Lajner. Tu fazu rada zaokružuje singl "E pa što", posle koga grupa
    kreće silaznom putanjom.

    Već januara 1983. godine Džoni u
    Frankfurtu snima ploču "Kad fazani lete" i to sam sa Lajnerom, jer je
    Hrnjak napustio grupu ali i muziku posvetivši se religioznoj sekti. Već
    zreo kao autor, Džoni grabi utabanom stazom što je najpreglednije u
    pesmama "Anđeli", "Plavi golub", "Nemir i strast", "Štićenik".

    Slična
    je i sledeća ploča "Krivo srastanje" nastala sa Lajnerom godinu dana
    kasnije, takođe u Frankfurtu. Sem njegovih pesama tu je obrada stare
    narodne "Klinček stoji pod oblokom". Posle te ploče, Lajner ređe radi
    sa Džonijem. Paralelno delujući sa brojnim zagrebačkim sastavima,
    Lajner, basista Srđan Žljebačić Saher (ex Haustor) i gitarista Mladen
    Juričić (ex Film) formiraju grupu Vještice.

    Posle ploče "Krivo
    srastanje", Džoni se preselio u Holandiju gde je snimio trostruki album
    "It Ain't Like In The Movies At All" na kome se nalaze nove, ali i puno
    starih pesama prepevanih na engleski.

    Sledeću ploču "Između
    krajnosti" radi u Zagrebu sa Lajnerom, Jurom Pađenom (ex Grupa 220,
    Parni valjak, Aerodrom) i basistom Stivenom Kipom (Stephen Kipp) koji
    je sa njim došao iz Holandije. I na ovoj ploči ima dosta obrada,
    pretežno starih narodnih pesama, a kao najuspešnije se izdvaju "Adio
    Mare" Vlahe Paljetka i "Zadovoljština" po motivima "I Can Get No
    Satisfaction" The Rolling Stones.

    Tokom 1987. godine ista ekipa
    je na turneji snimila četvorostruki živi album "Zadovoljština" koji se
    pojavio u bogatoj opremi. Uz booklet sa tekstovima svih pedeset pesama,
    dodata je i knjižica "Anonymous eprigrams" sa Džonijevim poetskim
    radovima. Na albumu se pored starih pesama, nalazi serija novih, ali to
    su pretežno obrade stranih autora.

    Sledeći album je solistički,
    dupli "Balkanska rapsodija" i Džoni ga snima u Zagrebu 1988. godine uz
    producentsku pomoć Australijanca Teodora Janija (Theodore Yannie).
    Ploča je sklopljena po sličnom principu kao i prethodne. Štulić malo
    peva na engleskom, malo se dotiče makedonskog folklora, ali i domaće
    pop istorije. Tako je obradio pesmu "Traži mene" sastava S vremena na
    vreme. U to vreme, na svirke je sa njim kao tehničar išao Srđan Saher,
    pa su se na ploči našle dve pesme koje su potpisali on i Štulić. Jedna
    od te dve "Ti znaš da putujem s tim" se kasnije, pod nazivom "Prečesto"
    pojavila na albumu Vještica "Bez tišine!" (Plavi pilot 1991.).

    Ploču
    "Balegari ne vjeruju sreći" Džoni je snimio početkom 1990. godine sa
    Sevdah Shuttle Bandom koji su činili Jura Pađen, Tomislav Šojat i
    Branko Knežević. Sa nje se izdvajaju obrade "Lilly Of The West" iz
    repertoara Boba Dylana koja je u Džonijevom prepevu dobila naziv "Usne
    vrele višnje", kao i "Leute moj" Tome Bebića. Štulić je efektan i u
    svojim pesmama "Voljela me nije nijedna" i "Meni se dušo od tebe ne
    rastaje". Posle koncerta na Hvaru 15. avgusta 1990. godine grupa
    prestaje da postoji.

    Tokom sledeće godine Štulić u Sarajevu i
    Holandiji snima ploču "Sevdah za Paulu Horvat", ali se materijal na
    CD-u pojavljuje tek 1995. godine. U škrtoj produkciji, na nivou demo
    snimaka, tu se pored tradicionala "Jovano Jovanke", "Dimitrije sine
    Mitre" nalaze "Otac moga oca" na tekst Milovana Vitezovića, "Priča o
    kralju" na tekst Ljubivoja Ršumovića, "Partizan" iz repertoara Lenarda
    Koena i druge.

    Veći deo 1991. godine Štulić je proveo u Beogradu
    a potom se vratio u Holandiju. U jesen 1995. godine opet je nekoliko
    meseci u Beogradu. Na Sajmu knjiga promoviše svoj prevod knjige
    "Božanska Ilijada", radi konačni miks nekih pesama koje izlaze na
    duplom disku "Anali", a izdavačka kuca Komuna postupno objavljuje
    njegove ploče na diskovima. Na CD-u "Balegari ne vjeruju sreći" koji je
    objavljen 1996. godine kao bonus su se nasle obrada "Moj galebe" A.
    Runjića iz repertoara Olivera Dragojevića i "Mokre ulice" koje je Džoni
    komponovao zajedno sa Dejanom Cukićem. Na snimanju te pesme, pored
    Štulića i Cukića, učestvovali su Dragan Mitrić, klavijature, Marija
    Mihajlović, vokal i Enes Mavrić, harmonika.

    Tokom devedesetih i
    Croatia records je veći deo ploča Azre objavila kao reizdanja na CD-u.
    Štulićeve pesme su predstavljene u knjigama "Filigranski pločnici"
    (Azra music 1982.) i "Big Bang" (samostalno izdanje 1985.) u kome su
    svi tekstovi pesama od 1979. do 1984. godine kao i šest ranije
    neobjavljenih. U Antologiji rock poezije "Pesme bratstva i detinjstva"
    (Nova 1993.), Štulić je zastupljen sa dvadeset jednom pesmom. Spotovi i
    koncerti grupe objavljeni su na video kasetama: "Zadovoljština", snimak
    sa koncerta u zagrebačkom Domu sportova iz 1987. godine i "Klinček
    stoji pod oblokom" (Jugoton 1990.).

      Sada je Ned Dec 17, 2017 6:52 pm